Sve mi dala i sve uzela

Moja trka počela je godinu dana ranije, u septembru 2014. Čvrstu odluku da budem učesnik TDG-a 2015. niko nije mogao da obori, nisam dala. Krila sam, bar pokušavala, znalo je za to par odabranih, sve do marta, kada se među prijavljenima našlo i moje ime. Sve se saznalo. A onda sam se svoje odluke blago postidela, jer, sa godinu dana iskustva iza sebe, nisam mogla podignute glave tvrditi da sam za ovakvu ludost spremna. Stidela sam se od onih koji su već tamo bili. A dok sam se tako stidela, bilo je kasno za povlačenje.
Sećam se, kao juče da je bilo, kad sam pomislila da imam ravno 6 meseci do starta. U svom tom iščekivanju, 6 meseci je, naravno, proletelo, za čas sam se našla u autobusu za Kurmajer.

Tamo sam sve očekivala, ali ne da organizatori najave trku rečenicom “fucking cold”, ne da produže trku 8km, a spuste 500m niže, ne da se na startu pojavim u skijaškim pantalonama, ne da sat vremena pre starta kupujem nepromočive patike, jer pljušti kiša, ne da cmizdrim na startu jer sam tu gde jesam, jer mi se san ostvario, ne da sam srećna umesto uplašena što idem da trčim 330km…

Gledam sada ovu kartu, i shvatam da se ne sećam prvih 43km trke… Sećam se da kiša neprestano pada, sećam se da je hladno, vrelog čaja koji mi je spržio usne, sećam se da su me na usponima svi obišli… A od 43. do 48. je moja najveća borba na trci. Pluća su me previše bolela da bih normalno disala, telo me je bolelo od hladnoće, i poželela sam da nisam nikada došla. Valgrisenche je prva zivotna stanica na kojoj sam mogla da se istusiram, odspavam, razmislim o svemu. E, tu sam se opet postidela sto sam dosla. Tu sam dugo razgovarala sa sobom i borila se da nastavim dalje. Nisam želela… ili nisam mogla dalje… Pokušavala sam da odspavam, nije moglo. Pokušavala sam da se ugrejem, nije moglo. Pokusavala sam da se oraspolozim, nije moglo. Kao da ne znam, kriza dođe i prođe, trebalo je da sam na to navikla. I pluća su se smirila, i glava se smirila, obukla sam se i krenula. U tom trenutku trka je stopirana na 3h, i zadrzali su me (mozda u tom momentu i bolje za mene).

U 7 ujutru smo nastavili, svi koji su pristigli i ja, trku đuture. 3 teška uspona, na 2854, 3002, i 3299m. Noga pred nogu i polako. Rekoše pre trke da nas čeka sneg, ali to sam u međuvremenu smetnula sa uma. Ja gore, a gore sneg, led, kamenje, staza uska i klizava, ne znam šta me je snašlo. Ali, kad se okrenuh i videh sve one ledene vrhove oko sebe, prostranstvo bez kraja koje se nazire među oblacima, kad čuh tišinu oko sebe koju remeti samo poneki kamenčić koji poleti pod našim nogama, vratih osmeh na lice.U mojoj kolekciji slika sa TDG-a ima par mojih “nasmejanih” slika sa snežnih vrhova.

Duša u nosu, ali kad se dokopam vrha, nema srećnije od mene. Toliko je teško bilo da sam satima, do vrha, sebi ponavljala da sam sama sebi kriva što sam došla i da nazad ne postoji. Nije pomoglo, mučila sam se, ali bar je u tom razgovoru sa samom sobom vreme brže prolazilo. Col Fenetre i Col Entrelor popela sam i spustila se po danu.

Na usponu na Col Loson pao je mrak. Nisam sigurna da sam u životu nešto fizički teže uradila. Neverovatno se bojim visine, ili, nazovimo moderno, gubitka tla pod nogama. Po mraku, sa rancem na leđima, uz to strmo “brdo”, jedva sam stajala na svojim staklenim, drhtavim nogama. Prepala sam se. Svaki korak mi je bio jako nesiguran, a svakim metrom gore bivalo je hladnije i teže. U svom tom pentranju po ledu, naiđoh na promrzlu Ruskinju, dadoh joj svoju rezervnu jaknu, i požurih ka vrhu da joj pozovem nekoga sa ćebetom ili čajem. Predugo je trajalo to pentranje, pa se do vrha ona lepo ugrejala, a ja smrzla, proklinjala dan kad sam se prijavila, zaplakala od nemoći, opsovala sve i svakoga, saplitala o štapove jer noge više nisam osećala. Ali, prođe i to kad 10-ak minuta u bivaku držiš čašu vrelog čaja u krilu da ugreješ prste na nogama, kad ti volonteri čestitaju veliki uspeh, kad shvatiš da si pored tolikog straha uspeo, stigao na vrh. Da li da vam pričam kakav je spust? Da li da vam kažem da me ni na jednom spustu niko nikada nije prestigao, a na ovom sam se svake 3 sekunde sklanjala da neko prođe? Užas. Na zadnjicu, na ruke, pa polako dole. I to sa kojim kezom. Kažu najteži deo trke je iza mene. Kažu sad je sve lakše. Pa, gore ne može!!! Taj Cogne je tako blizu. Kako sam preletela do tamo, što bi rekli sve sam se nogama u ****cu udarala koliko sam jako trčala. Bilo mi je neverovatno šta sam preživela. Ma, ne ni što sam preživela, nego što je neko smislio takvu stazu, a priroda se potrudila da nam zabiberi trku.

U Cogne-u sam srela par poznatih trkača, i tada znala da nisam loša. Držim se, ‘ej! Hahaaaaaaa, koja sreća!!! 102km, rekli bi neki već, a meni je bilo tek, jer smo imali još 230 ludih ispred sebe. Ali, tu i tada, ja bih glavu dala da je ta trka moja, da je završavam bez muke. Nije ni pola, ali znala sam…. osećala… I trnula je ruka od ranca, pa sam ga nosila na grudima i odgovarala na čudne poglede trkača, i bolela su kolena pa sam se na nizbrdicama mrštila, i imala sam temperaturu, ali znala sam da je ta trka moja! Moja i kraj!!! U Cogne-u sam samo jela, okupala se, i krenula da završim, po karti sudeći, najlakši deo trke, sa dosta nizbrdica. Aha, najlakši. Možda nekome koga kolena ne bole. Sa kamena na kamen, nigde lepe staze, samo neke stepenice, proklete. I još malo stepenica… i opet stepenice… pa još malo stepenica…. ali, ne onih čovečijom rukom napravljenih, nego onih groznih, stenovitih, kamenih, neravnih, groznih, užasnih!!!
Donnas!!! Ni tu nisam spavala, samo sam se okupala, pojela nešto one njihove super klope, i gomilu parmezana, malo grožđa, obišla doktora i pokupila mu šarene, ukrasne trake za kolena koje ništa pomogle nisu, i odjurila u blato, da se valjam po danu. Ko me je pratio dok sam bila na Istri, zna da najviše na svetu mrzim mrak i blato. Ali, od ta dva zla, nijedno nisam mogla da izbegnem, mogla sam samo da ih razdvojim.

Od Donnasa do Perloza sećam se nekih vinograda, brala sam i jela crno grožđe. Prskano ili ne, koga je bilo briga. Bilo je slatko, kao kad smo kao klinci brali komšijino, a on vikao na nas. samo sam čekala iz kog će žbuna neko da iskoči da me pojuri. Šalu na stranu, tih 3km do Perloza trajalo je čitavu večnost. U Perlozu su nas dočekali veseli meštani, muzika, kamere, neke slatke perece uvaljane u šećer od kojih mi i sad pođe voda na usta; sve u svemu – najveselija kontrolna tačka na celoj trci! Pustili su me da zvonim onim velikim zvonima o kojima godinu dana pričam, radovala sam se kao dete. Na takvim kontrolama zaboraviš da si na trci, poželiš da zaigraš sa njima, i ostaneš tu, bar dok ne pojedeš sve perece. Mljac!

Sassa… Dok sam se popela, sama, po mraku, setila sam se svih 30 godina svog života, i kome ću da kupim koji suvenir, i napravila planove za ostatak života. Rekli su mi da na TOR-u usponi traju dugo, ali, ljudi, tamo zaboraviš kako se zoveš. Kreneš, 3 godišnja doba se smene, i još uvek ne stigneš. Ali, ‘ajde, rekoše mi da je tu lep planinarski dom, moćiću da odspavam. To me je nekako do vrha držalo. Malo pre vrha, kada vide lampu trkača, volonteri zanjišu zvona, i odjekuje taj zvuk u crnoj noći toliko lepo da ne možeš da se ne oraspoložiš. Međutim, cvrc… Nije bilo sobe za spavanje (tako sam se ja sporazumela sa Italijanima, a, ustvari, bilo je punih soba, trebalo je samo čekati red), samo šator, u koji ja nisam želela. Napunih stomak i krenuh u brdo, kažu 4km do Rif.Coda. “Sad ću ja to za sat vremena, na brzaka!” Hahahahha. Muke moje. Više od 3 sata penjanja. Tada sam mrzela ceo svet, sada sam srećna, jer baš na tom usponu sam upoznala Manuela i Diogoa, divne Portugalce, koji su mi pričom terali crne misli, koji su me hrabrili jer sam, iako fizički odlično, psihički potonula, koji nisu pobegli, iako znatno brži, već ostali da muku podelimo, da bare gazimo zajedno, da svetlo doma u magli pronađemo zajedno, da ja, kao žena, ne budem sama u mrklom mraku, da ja, kao žena, ne budem uplašena. A tog svetla nigde satima. Očaj. Tu sam drugi put na trci zaplakala. Vetar je bio toliko jak, da se nije moglo ni disati. Kiša je bila slaba, ali su kapi bole kao igle. Samo sam htela malo sna. I na kraju magle, naiđosmo na taj Rif.Coda. Prepun, i smrdljiv. Svi su sušili svoje znojave stvari pored peći, patike, jakne. Svi su bili promrzli. I šta još? Pa, nasmejani. Još jedan vrh osvojen, u toplom planinskom domu smo, čeka nas topao krevet. Odspavala sam sat vremena, jedva nekako, jersu me bolovi u nogama budili. Lakše je bilo da se krećem, nego da sedim ili ležim. Topla supica bila je već obavezno gorivo na okrepama, nekako je posebna, lepša i od mamine domaće. I opet sve ispočetka…
Opet sam se sjurila nizbrdo. Ali, postajalo je teže, ne mogu reći da je išlo kao po loju. Pauze na okrepama bile su duže, trebalo je vremena da se hladno telo ugreje. Srcu je bilo sve toplije, bežali su mi kilometri pod nogama, ali telu je bilo sve hladnije. Lago Vargno pamtim po tome što sam svima nudila đumbir koji sam ponela, a tek tad ga se setila. Žvakala sam taj đumbir, mrštila se i verovala da mi je pomogao. I ko će ga znati, možda i jeste.
Na Marmontanu sam se popela opet sa Portugalcima, nije bilo teško.

Na nekom spustu sa Marmontane ka Nielu sam upamtila pravu domaću supu. Kazan, unutra meso, povrće, krčka se. Najukusnija supa koju sam u životu pojela. Ubacili su mi u nju i pola kile domaćeg suvog mesa.

Na nekom spustu ka Nielu upamtila sam i Manuelovo odustajanje. Kako sam se borila da ga ubedim da povuče odluku… Nije vredelo. Glava je odustala iako je imao snage.

Na nekom spustu ka Nielu upamtila sam opet svoje staklene, drhtave noge koje ne znaju da naprave siguran korak po klackavom kamenju, koje gaze blato do kolena, koje upadaju u bare, i svoju glavu kojoj opet nije bilo jasno šta ja tražim tu.
Na nekom spustu ka Nielu upamtila sam da mi ljudi 3 sata odgovaraju kako imam još 1h do kraja.
Na nekom spustu ka Nielu upamtila sam kako sam jako tresnula u blato.
Na nekom spustu ka Nielu bila sam jako tužna. Bila sam, bre, prespora. ali, brže nije moglo.

U Nielu opet šatori, a ja gorim od temperature. Legla sam 15 minuta, i nastavila dalje, ka tužnom Gressoneyu. Ka tom tužnom Gressoneyu pamtim ono magare na vrhu, u magli.

Pamtim i da sam opet jurila koliko me noge nose, i pevala od sreće. Pamtim i da su me na kontroli ponudili raznim sirevima i rakijama, kao na nekom slavlju. Pamtim da su mi devojke dobacile da sam jako mlada. Čuj, mlada, sa x godina. Ah, mislile su da sam mlada za trku.

Pamtim divnu šumu kroz koju sam trčala dok nisam natrčala na kamenje. Jadna moja kolena.

Baš sam stegla zube i prešišala svakoga ko mi se našao na putu. Beži, bre, idem u Gressoney da spavam. Neverovatno, ali želja za odmorom mi je dala snage da jurim kao da je trka tek počela.

I dođoh u tužni Gressoney. 200km iza mene. Daj me tad ubedi da je tu kraj?

Ovog puta doktor je ukrasne trake postavio baš kako treba, kolena su manje bolela, masaža je prijala, razgovor sa meštanima opuštao, ali je trka opet prekinuta zbog vremenskih uslova. Bila sam besna, ali još uvek se nadala da će nas, kada svane, pustiti napolje. I pustili su nas, ali kućama, ne u planine.

Suze su mi same tekle. Na onoj čuvenoj uplakanoj slici, na kojoj izgledam kao da umirem, ja sam, zapravo, sveža i naspavana, naduvena od 6h sna, i slomljenog srca jer sam na putu sreće zaustavljena. Neverica. Očaj. Kažu, još jedan uspon, i pesma ostaje.

Šta je, tu je. Ne pitam se ni najmanje. Znam da je granulo srce kad smo izašli napolje. Znam da sam se po noći popela na najgore vrhove. Šta je to moglo da bude gore?