DA LI SAM VIDELA PATULJKA!?

Marina Nikolić

Poklon mojih dragih šašavaca i finišerska medalja

Najavljuju kisu za subotu, plasim je se, ali kako svima, tako i meni, zar ne!? Nisam od secera, necu se otopiti, a malo blata bice cak i zanimljivo…

11088339_10203912906811780_400942762142757747_n
Eh, poce kisa jos u petak, na samom startu. Dobro, to je samo 173km, izdrzacemo.

Marina Nikolic

Nikada se vise nisam radovala na startu, nego sada, mozda zato sto je to moja najduza trka do sad, najveci izazov, krecem u borbu protiv sebe… Bas tako sam ponavljala sebi: “Run your own race!” (Nickademus Hollon)… Nije me zanimalo ostalih 250+ ljudi na startu, nece trcati umesto mene, sama moram da izguram do kraja.

10405437_501706136644693_386628961818036632_n

10, 9, 8, 7… 3, 2, 1, START!!! Ispade cvetic sa kose… Suze… Ali dobijam ga nazad vec posle par kilometara :)))) SRECA, RADOST!!!

11188173_502819013200072_2892245313023385099_n

Odmah mi je jasno da ta trka nije samo 173km… to je 173km po terenu po kom je tesko i hodati, po magli, po mraku… Ali, trcim, uzivam u svakom kilometru, ne plasim se mraka, ne ometa me magla ni sparina, jedino mi smeta jakna i pitam se sto sam je ponela. “Ipak je trebalo da trcim u majici, a ne da slusam druge i ponesem jaknu…”

20150417_113046

17h nakon pocetka trke borim se da me vetar ne oduva sa vrha, krijem lice jer svaka kap kise boli kao ubod igle, krijem sake u rukave jer prste vise ne osecam od hladnoce, i razmisljam da li bi dosli po mene ako bih sela tu i pokrila se folijom… Hocu kuci!!! Ne mogu vise, previse je hladno, satima se penjemo na vrh, satima nas vetar ubija, tresemo se, a treba se spustiti jos 10km po blatu do kontrolne tacke.  A tamo me ceka jos jedna jakna, za koju sam se takodje pitala zasto sam je ponela… Sreca pa nisam bila tvrdoglava ovog puta, pa sam poslusala trkace, i spakovala jakne… “Odustacu, previse je hladno!” Padam 2 puta u blato, celom tezinom na kuk, pa na ledja, placem od muke, a tih 10km spusta nikako da prodje.

11178221_973350879341641_9202782740647086910_n

…Kazu da sam u Buzet dosla pokisla i nasmejana, misle da mi nije bilo tesko… Ja sam se samo smejala od srece sto vidim ljude, sto imam gde da se sakrijem od kise, sto mogu da skinem sa sebe mokre stvari koje nosim 20h, sto mogu da popijem caj, sto mogu da sednem… NIKADA SE NISAM TOLIKO SMRZLA!!!
Daju mi stvari, ali blato u koje sam padala prodrlo je i u moje pore, a nemam tus, nemam ni peskir, sobica u kojoj se presvlacim je ledena, i na sebe tako prljavu samo navlacim suve stvari. Nepromocive patike su mi pune vode, a nemam druge, jer ko je ocekivao da ce nepromocive patike biti mokre… Suve carape u mokre patike… I sta sam uradila!? Samo cu napraviti zuljeve… Silazim medju ljude, hipotermicare… Svi se tresu, svi odustaju, a volonter i trkaci sa kojima sam presla jedan deo staze me mole da i ja odustanem… Kisa ne staje, kazu da nas pravo blato tek ceka (i, ne, nisu slagali), i ja odustajem. Crkao je telefon od kise, i ne mogu sebi da dozvolim da odem u sumu sama bez telefona… Sedim sama, suze krecu… “Zar bas na ovoj trci da odustanem!?” Stavljam kapuljacu, izuvam se i na noge stavljam flastere preventivno i navlacim neke kese od napolitanki (to je sve sto su mogli da mi nadju), i nadam se da cu uspeti da zavrsim trku… Ne mogu da odustanem, ne zelim… Tesko je, ali sta sad!? 2 jakne ce valjda pomoci da mi bude malo toplije…. Trcim i placem… Placem jer sam srecna sto nisam odustala!!! Skupila sam…hrabrost, i nastavila!!! Ma, bravo, Marina!!!

Pravo blato nas je tek cekalo, kao sto su rekli… Zivo blato… 124. km, popela sam se na Zamask, i momcima na osmeh uzvratila sa: “Zovite prevoz, odustajem!” Toliko blata, zabe koje krekecu kilometrima, nije to za mene… Dosla sam da uzivam na Istri, ne da se valjam u blatu. Idem kuci, u zagrljaj svom decku!!! Opet je strasno hladno, i dok cekam prevoz pocinjem da se tresem, dok konacno nisam docekala da me momci sa kontrole puste da u njihovom autu docekam svoj prevoz… Prolaze minuti, i konacno neko od trkaca nailazi, dvojica momaka, stranaca… Zar su oni jaci od mene!? “Mogu li ja da se predomislim!? ja bih da nastavim trku!?”  I sekund kasnije, ne sacekavsi odgovor, vec stojim ispred auta i spremam se da nastavim trku… Neko vreme sam sa tim strancima drzala temo, a onda sam se izdvojila (kakva greska!).

Opet uspon, dokle ti usponi!?  Pedja i ja smo u mojoj basti, objasnjavam mu gde da postavi gipsane PATULJKE…  “Marina, trgni se, to su markacije, nema Pedje…” Marina, jesi li videla patuljke!? O, da, jesam… Svaka crvena markacija, bila je patuljak.

10731182_10205255599942064_5625844432585412648_n

On je kriv za sve!!! 😀

Usponu nikad kraja, zbunje, markacija, stene, markacija, zbunje, markacija, stene, markacija… “Ja se vrtim u krug… Ovaj ispred mene me zeje*ava, postavlja mi markacije u krug!” Pocinjem da vicem na trkaca ispred sebe: “Ima li kraja!? Dokle u krug!?”… Valjda je stranac, odgovor nisam dobila… Ili njega nije ni bilo!?

Eto me konacno u Oprtlju… Jos oko 35km do kraja… dobro sam, konacno mogu da trcim nizbrdo, nece mi trebati vise od 5h da stignem do cilja… Ali, spava mi se… Trcim zmureci, pa se trgnem… Nadala sam se da cu izdrzati do kraja… Saznanje da umesto 20km do kraja imam 30 opet izaziva suze… Trcim, placem na glas, i razmisljam kako ipak necu stici za 35h, nego 36h… Daleko ispod 40 planiranih.. :)))))) Ali, od pocetka ne ide po planu, zasto bi sada…

Tadeja Krusec je organizator trke, saznajem… Eto je, prica mi kako jedan deo staze moram preci prateci markacije, a onda do Umaga moram sama da nadjem put. “Zasto su markacije postavljene u kontra smeru!? Treba da trcim nazad!”… U sledecem momentu sa Groznjana jurim nazad ka Oprtlju, trazim skretanje ka Umagu… Ostaje mi jos samo nemarkirani deo staze, moram ga pronaci sama. Jurim nizbrdo, pa uzbrdo da proverim sa Tadejom da li je to prava staza… “Ne, nije!”… Hajde opet, nizbrdo, pa uzbrdo… Opet nije… Hajde opet nizbrdo, mozda ovog puta nadjem cilj u Umagu… Nema… “Ali ja sam ipak presla svojih 100 milja… Da li ce ih Tadeja priznati!? Nije fer da nas tera da trcimo nemarkiranim stazama, tesko je naci put do Umaga”… U sledecem momentu, vec sam u sumi u Velikom Mokrom Lugu, vrtim se u krug i trazim ulicu koja vodi do moje kuce.  Vlada stoji sa mnom, objasnjava mi kuda da dodjem do kuce, ali vrtim se u krug. Onda se pojavljuje Goran autom, da me odveze, ali u trenutku kad prilazim autu, auto nestaje…  Nema veze, docice Tadeja da me odvede kuci, ionako je ona organizator, mora da brine o ucesnicima… Cekam, sati prolaze, niko ne dolazi po mene… Trcim u krug, trazim nekoga ispred kuca koje su tu, da bi mi objasnili u kom kraju Velikog Mokrog Luga se nalazim. Nema nikoga…  Hmmm… A sigurna sam da je to VML, samo sa neke druge strane…  konacno dolazi Vlada, objasnjava mi da sam ja u svojoj kuci, samo je ne vidim. Stari fica plave boje, ustvari je moj frizider. vadim hranu iz ranca, slazem na frizider, i jos uvek ubedjujem Vladu da to nije moja kuca  Ali, kako ne umem da objasnim gde mi je kuca, prihvatam da ja ipak zivim tu, da je taj fica moj frizider… Ali, gde su svi!?

10532366_10205291583481630_4678668806637001077_n

Google maps – njiva 😀

Trgla sam se jer se paleta na kojoj sam spavala pomerila, i mislila sam da padam… Budim se, pored mene je ranac, jakna, stapovi, u ruci drzim one kese od napolitanki i flastere… Pa, da, trku sam zavrsila, Tadeja treba da prizna rezultat… “Ne, sta ce mi ove kese u ruci!? Sta cu ja na paleti!?” Sunce vec przi, skoro je 10.30h… Zar nije poslednji put bilo 6 kad sam pogledala!?  “Gde sam!? Odakle ja na sred njive, na paleti!?” Sreca pa sam malo dalje ugledala coveka na traktoru… Trcim do njega, pitam koji je dan… Ne zna da mi kaze… Pitam u kom delu Velikog Mokrog Luga se nalazim, gleda me bledo… Pitam u kom gradu se nalazim, uzvraca pitanjem odakle sam… Shvatam da mu delujem kao luda, ali odgovori, covece, na neko pitanje!!! Konacno spustam glavu i na butini vidim svoj broj, i shvatam da sam na trci, ali na pitanje da li smo u Umagu, debeli odgricno klima glavom… “pa, gde sam, u pm!?”  Onda pocinje da nabraja mesta koja su oko nas… Groznjan, Buje… TO MI RECI!!!! Groznjan!!!! To mi je kontrolna tacka ka kojoj sam krenula… Objasnjava mi debeli kuda da idem, i uplasena od njega, bezim koliko me noge nose… Kad sam konacno zamakla, pokusavam da nadjem neke markacije, ali ih nema… Pokusavam da se setim kako sam tu dospela, ali ne znam… “Pedja me ceka, sigurno brine”…

Stigla sam i u Groznjan… Iz drugog puta… A tamo konacno poznato lice, Damir… Ja jos uvek ne znam da li trcim, ili sam trku zavrsila, gde sam bila i sta sam radila… Ali znam da moram stici u Umag… A do Umaga 5h plakanja… Tetiva ne da da potrcim, misli se vracaju na onu paletu, na kontrolnim tackama se javljam ljudima, a nisam sigurna da li ih vidim… Jos 20km do kraja, a meni treba 5h da ih predjem…
U toku noci su sumske staze bile ulice sa kucama, grane ljudi u odelim, stabla zivotinje, a bare deca na biciklama… Iznad tunela sedeli su PATULJCI i gledali me… Bila sam svesna da su to halucinacije… A u kom trenutku sam prestala da budem svesna realnog sveta, i presla u svoj ishalucinirani svet!?

Na stazi skoro 45h… I nikada necu prezaliti sto se tako zavrsilo, ali sam naucila da na trku moram otici savrseno odmorna… ili ce se sledeca trka na nekoj paleti i zavrsiti!

Marina Nikolic

Cilj u Umagu nakon skoro 45h

Marina, da li si videla patuljka!? O, da, i patuljka, i ljude, i lavove, i krave, i tigraste macke, i sebe kao Alisu u zemlji cuda, veliku kao kuca, i lica ljudi na zemlji, i zmajeve, i decu, i lustere u sred sume, i kraljevske stolice… Videla sam i neke dve cipele cak 2 puta, na putu ka Groznjanu, koje niko drugi nije, ali sam gotovo sigurna da su one bile prave. Video ih je jos neko!? A kada sam Pedju videla 500m od cilja, pravog Pedju, mislila sam da on nije pravi… Mislila sam da ga vidim od silne zelje za njegovim zagrljajem… Kako je prijao taj zagrljaj…

Marina Nikolic

Ili je ipak ovo cilj!? 😀

I, da… ovo jeste moj sport!!! I jako sam ponosna na svojih 45h… I jako sam srecna sto ona njiva nije moja kuca!

Marina Nikolić

Trkači iz Srbije. S leva na desno, stoje: Jelena Filipović, Damir Bubić, Boban Pantović, Srdjan Tasić, Biljana Tadić, Marina Nikolić, Predrag Lukić, Goran Miljković. S leva na desno, sede: Mirko Svilar, Aleksandar Damjanović, Vlada Panić, Aleksandar Đaković, i ponos Srbije – Jovica Spajić.

 17.-19.april, 2015. Istra

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s