01.juna 2014. trčala sam svojih teških 21,2km na divnim Plitvičkim jezerima. Paralelno sa tim, negde u Madjarskoj, na nekom drugom jezeru, NEKO je trčao svojih 212km… Razlika jedna decimala, prava sitnica. Čudi li vas što sam u povratku sa Plitvica, dok su svi planirali svoj polumaraton na tom nekom jezeru u Madjarskoj nedelju dana kasnije i pozivali me da se priključim, ja odlučno tvrdila da ću 2015. trčati celih 212km!? Naravno da su mi tvrdnje ispraćene smehom, kad sam iza sebe imala tek 3 polumaratona. Ne znam ni šta mi bi da izgovorim tako nešto, ali znam da sam još tada poželela da rame uz rame trčim sa čovekom koji je jedini Srbin sa pregaženim Spartatlonom iza sebe, Srbin sa 3 pregažena Ultrabalatona (tada, sada već ima 4), mojim prvim “prijateljem” iz trkačkog sveta, Igor Vojnić Zelić.
Godinu dana kasnije, 30.maja, u 06h ujutru, eto mene na startu Ultrabalatona, kao što sam obećala, rame uz rame sa Igorom, Darkom,Rasimom, Davidom, Karolina, sa sve cvetom u kosi, brojem na kom piše “Pumica :)”, osmehom oko glave, bez imalo brige da li ću moći istrčati taj jedan krug oko divnog madjarskog jezera, Balatona.
To je samo jedan krug… ali krug koji je ove godine čak 220,9km. Mogli su da mi ostave onih 212, baš su ove godine našli da produže.
A da se vratim dan unazad. Preuzimanje paketa, divna Nike majica, puna kesa energetskih čokoladica, gelova, magnezijuma, flaša vina… pasta party… besplatni sladoledi… Jedi, Marina, jedi sve što vidiš, sutra trčiš!
Veseli trkači koji kao da su došli trening da odrade, niko zabrinut, niko namršten, “dosadni” voditelj koji usta ne zatvara ceo dan, pola noći, traka za trčanje na kojoj možeš da pokušaš da trčiš brzinom 19.5km 3min, a oni te adekvatno nagrade ako uspeš (koja je to brzina, ako trkače moraju da privežu da ne odlete!? Neka, hvala, ne bih da probam da letim!) Ne, mislim da ne mogu da nabrojim i opišem sve, nego se sledeće godine pakujte i krenite sa mnom da doživite taj udar dobre energije!
I, evo, kreće odbrojavanje, valjda, ne razumem madajrski, ali vidim da su se svi uzvrpoljili. A ja sam, eto, u prvom redu, ni kriva ni dužna, a progurala sam se samo da se javim poznatim licima. Čoveče, kako je dobro biti baš tu!!! Sve kamere uperene u nas, Enes viče iz publike,Dragan i Violeta nas snimaju, START!!! Poče naša avantura duga 32h!
Ne bih ja bila Marina da se ne zaletim na svakoj trci. Prvih 10km za 1h, 20km za 2h… sta ja to radim!? Osećala sam se super, ali sam zaboravila da imam još 200km posle… Kao na maraton da sam došla! Ali, kad neće mozak da opomene, hoće stomak. Ipak je morao da trpi brdo kiflica, pita, testenina, sladoleda dan pre, mora da mi se osveti. I kreće moja patnja narednih 10 sati. 100km prošla sam za oko 12h. Tu sam već bila gotova. Banane, paradajz, i hleb sa margarinom, za mene nisu dobra okrepa. Nikada to ne jedem, falio mi je neki slatkis, falila mi je Coca cola, sendvič sa slaninicom, jabuka… falilo mi je sve što nemam… falio mi je šećer, suvo grožđe bio je loš izvor, i kako je koji km prolazio, bila sam sve očajnija!
A onda dođe noć, mučnina, svako drvo je moja stanica za povraćanje, a kapi vode nemam. U svakom dvorištu česma, svaka kapija zaključana, na svakoj kapiji šiljci, pa ti preskači ako hoćeš! Kad negde u tom sivilu, eto mojih spasitelja – 2 pandura iz auta, nakon malo razmisljanja, dadoše mi četvrtinu flaše vode!!! Živi bili, zdravlja i sreće uvek imali, bogato se oženili, spasitelji moji!!! Vodaaaaaaaa!!!! Gde mi je pamet bila da pojas sa bidonima ostavim na CP-u? Dadoše mi usput na okrepi i neku hladnu pastu sa začinima (bljak!!!) pa sam se nakon 2 zalogaja pristojno zahvalila, i nastavila dalje gladna!
Prođe i ta muka, al’ kad posle 150km počne sve da boli, tu ni panduri, ni voda, ma ništa ne može da pomogne. Ćutiš, stisneš zube, malo zaplačeš, guraš dalje, brojiš korake, ovce, drveće, linije na putu, samo da ne misliš na bol. Još kad u istim mokrim stvarima trčiš 24h, tu već kreću neki drugi bolovi, ojedi, a i, brate mili, smrduckaš sam sebi, da se ne lažemo. Pitam se često što trpimo sve to… a onda prodje Madjar pored mene i dovikne: “Hajrá!”… pa, drugi, treći, osmi, 151., 3422… SVI!!! Nije bilo čoveka pored kog sam prošla da me nije bodrio. Nije bilo CP-a na kom nisam dobila aplauz, kompliment, podršku, pomoć… “Hajrá…. hajrá… hajrá, HAJRÁ…” Divno!!! Osetiš se posebno, trčiš i ljudi te ne psuju već navijaju za tebe, svih 220,9km :)))
Poslednjih 10km ne znam kako sam istrčala. Trčim, gledam na sat, računam, i sve mi se čini da ću kasniti 5 minuta. Eeeej, 5 minuta!!! Trči, Marina, nećeš valjda sad odustati!?
7km do kraja… 5km do kraja… i eto iza mene viče Jovica Makedonac. Da ne bi njega da me vuče do kraja, stvarno bih zakasnila tih 5 minuta. Glava je tu otkazala. I ne otkazala posle 31h trčanja.
Nisam nacionalista, ali neprocenjivo lep osećaj je ući u cilj noseći zastavu svoje zemlje uz zastavu svoje ekipe.
Finišerska traka sa mojim imenom o kojoj sam godinu dana sanjala – eno je u sobi na polici. Medalja – najlepša koju imam, i neće među ostale, ima posebno mesto. Rekao mi je da ću biti prva Srpkinja koja je istrčala veliki krug oko divnog Balatona… Drugi epitet mi ne treba, mislim da je ovo bolji osećaj nego da sam mis sveta.
A ja njemu kažem VELIKO HVALA, Igore, što si nas odveo na tako lepu trku, savetovao me mesecima, i verovao u mene. I da nisi, hvala ti što to nisi pokazao, već mi dao svu podršku sveta, ubio strah u meni, i omogućio da sa tako velikim trkačima poput tebe stanem na startnu liniju, i pregazim finišersku!!!
A za kraj, beskrajno hvala Zeki i Violeti koji su spakovali kofere i pošli na put sa mnom, ispratili me, dočekali, bodrili porukama, masirali me, hranili, ulepšali 4 dana, razumeli me, pomogli mi, nasmejali me…
Imate godinu dana da razmislite,napravite ekipu, i sledeće godine se priključite ovom spektaklu. Verujem da na lepšoj trci nećete učestvovati.
A ja sada čekam mail sa potvrdom da je moja borba na Balatonu bila dovoljan uslov za trku od Atine do Sparte.
Kolika je tek čast trčati rame uz rame sa “Spartancima” na toj stazi!?
Hajrá!!!
Šašavi cvetić 