NOT SURE!

DSCN8718.JPGOsvrćem se i ne vidim nikoga iza sebe na livadi,  30-ak kilometara pre Cogne-a. Ispred mene, čini mi se miljama daleko, njih troje, neuhvatljivih. Ne vredi ni da vičem, suviše su daleko da bi me čuli, a snage da potrčim više nemam. Paralelno našoj stazi, stotinak metara iznad, široki makadamski put, življi, rekla bih. Tamo još poneko i prođe, koliko vidim, a i gume automobila često zaškripe. Ne mogu da se otrgnem osećaju da idem pogrešnom stazom, i da je vreme da nađem izlaz na taj makadamski put. Nižu se metri, iako mi se čini kao da prolaze kilometri, a ono troje, neuhvatljivih, zastadoše, i ja ih stigoh.  Chiara Henry i Ottobon Davis, sa detetom, i psom… Nisu trkači, iako sam se nadala da jesu, ali su mi , zbunjenoj, objasnili da sam na pravom putu. Nije prošlo mnogo dok nismo zaključili da se poznajemo… 🙂 Godinu dana ranije, dok sam na trci “Tor des Geants” tumarala istom stazom, srela sam njih… Prepoznali su me… 🙂

Baterija na satu bila je prazna, telefon u džepu pokvaren, nemam ideju koliko je sati, ali me se ni ne tiče jer je cilj blizu. Posle više od 320km, ta “sića” koja mi je preostala činila me je nervoznom samo zato što znam da je kraj avanture blizu, a ja kao da sam na startu trke trepnula i već se našla na kraju. Proletelo je… Kad tako pobegnem u svoje misli, Sunce me opeče, pa podseti da sam na stazi, i da bi valjalo tih 30km što pre završiti. Chiara mi pravi društvo, pokušavamo da razgovaramo, mada ja ne znam italijanski, a ona slabo govori engleski. I ono što bih umela da joj kažem, ne mogu, jer usne su već krvave od opekotina, i svaka reč koju pokušam da izustim zaboli. Ne mogu čak ni da se nasmejem, a vrisnula bih od sreće što mi je kraj tako blizu, na dohvat… noge rećiću. 😀

dondena-1

Photo by Chiara

Mislim da je  Rifugio “Dondena” bila prva tačka gde sam se sa Chiarom čekirala. Dadoše mi i neku lepu kremu za usne tu, i krenusmo dalje u Rifugio “Miserin”. 😀 Znate onaj osećaj kada vam kažu da je sve nizbrdo do kraja, a uporno nailazite na uzbrdice? 😀 Mislila sam da spust počinje iza svake krivine, ali uzalud sam se nadala. Chiara i Ottobon su sve vreme uz mene, dodaju mi vodu, nude slatkišima, razumeju svaki moj uzdah, grimasu koju napravim zbog bolova, pokušavaju da mi pomognu bar svojim divnim osmesima ako nikako drugačije. Srećemo i grupu planinara, Italijana, i jednu gospođu iz Trsta, divne navijače koji obećavaju da će samo zbog mene doći na ceremoniju proglašenja zakazanu za nedelju. Koja čast. Ukrala sam im srca. 😀

Nakon, ko zna kog po redu, mog zaustavljanja, i još jedne grimase izazvane jakim bolovima, moji navijači okupili su se oko mene. Jedan je izvadio flašicu, drugi vodu, treći lek za temperaturu, četvrti je sve to smućkao, i dok sam se ja mrštila zbog odvratnog jakog ukusa, oni povikaše u glas. Belgijanka je bila na vidiku!!! (Tada sam još mislila da je ona Francuskinja.)

Kada sam u martu saznala da nisam izvučena za trku “Tor des Geants”, verovala sam da nikada više neći otići na Alpe da trčim. Po prirodi nestrpljivoj, mnogo bi mi bilo da čekam još godinu dana da se opet prijavim, a na novu trku, “4K” nisam želela da odem, misleći da će biti loša kopija već postojeće trke. Po prirodi nestrpljivoj, mnogo je bilo da čekam prijavu za neku drugu trku, pa sam se prijavila za “4K”. Dugo, baš dugo, nisam ni pomislila na tu prijavu. Nisam imala želju da se pripremim, da treniram, nabavim opremu. Uporno sam se nadala da će možda da iskrsne neka nova trka. Ali, kako to obično bude, ništa od očekivanog se nije dogodilo i bila sam prinuđena da usmerim misli na Italiju, Alpe, i trku “4K Alpine endurance trail Valle d’Aosta”. Ubrzo je sva radost koja je izostala na početku počela da bukti u meni. Plašila sam se, a sa nestrpljenjem iščekivala dan kada ću krenuti.

ispracaj

Polazak iz Beograda

Vlada Panić i Damir Bubić, moji saputnici i sapatnici, svakodnevno su me porukama podsećali gde smo se uputili. Razmenjivali smo iskustva i mišljenja, pokušali da pravimo planove, ali svaki pokušaj izazivao je novi strah u nama jer smo uvek nailazili na te velike brojke – 350 kilometara, 26000 metara visinske razlike, 155 sati, na visini do 3300 metara… Poredili smo te brojke sa trkama koje smo do sada završili, ali od svih računica samo nas je “glava bolela”. Sećam se da sam bila mnogo smirenija nego oni. 🙂 Nasmešila bih se svakoj novoj računici, nedopuštajući tremi da me obuzme… sve do dan pred trku.

ekipa-pre-starta

Preuzimanje startnih paketa

Pakujem onu torbu, odvajam šta ću da obučem za start, a dođe mi da sednem i zaplačem. Spakujem tri jakne, pa dve izvadim, pa spakujem pet, pa opet sve povadim i pređem na brojanje čarapa, sve na prstima računajući koliko mi pari treba za 5-6 dana. Matematika kaže jedno, ali uvek postoji ono “za svaki slučaj”, i na kraju kad torba mora da se zatvori, shvatam da sam spakovala sve što sam ponela iz Beograda.

pakovanje

Pakovanje

Koliko god ja žurila da sve završim brzo kako bih se naspavala pre trke, jer narednih 6 dana nema spavanja, kada sam legla i pogledala na sat, već je bilo dosta iza ponoći, a ustajanje je pre 6. 😀 Samo da što pre svane, da stanem na liniju,  sat otkuca 09:00h, da mi se ludo srce smiri! Najlakše mi je istrčati 350 kilometara, koliko god to teško bilo, samo da ne moram više da razmišljam da li sam sve spakovala, da li će mi pregledati obaveznu opremu na startu, a meni u ranac nije sve stalo, da li će mi kolena otkazati ili tetiva zaboleti, da li će padati kiša ili nas spržiti sunce.

Start!  (klikni da pustiš pesmu i nastaviš čitanje)

start

Start

Da li ću ikada zaboraviti kako me je jeza obuzimala na startu, suze koje su kapale na patike, poljupce Vladi, Damiru i Diogu, pesmu kojom su nas ispratili, sjaj u očima svih trkača oko mene, pogled na Gran Paradiso dok krećemo u nepoznato, taj strah, tu sreću, tu tremu, tu radost, tu uznemirenost i taj spokoj?

VIRB Picture

Start

 

Možda prednost, a možda i ne, znala sam kakvi su usponi na Alpima, znala da ću satima ići samo uzbrdo, teško disati, želeći da nisam ni krenula. Ako ste pomislili da su nas tamo čekale šumske stazice, hlad ispod četinara i bistri, hladni potoci da utole žeđ, niste ni blizu pravoj slici okrutnih Alpa. Suvi kamen, prašina, hladne strme stene, i Sunce koje peče već u 10 sati ujutru, ono je što me je ove godine dočekalo već na prvim usponima na Col Loson (3296m) i Col Entrelor (3002m), ali moram se pohvaliti da sam bila smelija nego prošle godine, a samim tim i malo brža. 🙂

VIRB Picture

Col Entrelor

Međutim, uspon na Col Fenetre (2854m), iako značajno niži vrh u odnosu na prva dva, bio je za mene najteži u toku cele trke. Nakon dva koraka, jedva da sam uspevala da udahnem vazduh i smirim srce. Taman kad pomislim da sam dobro, pokušam da nastavim dalje, ali ne uspem ni da odvojim patiku od stene, lupanje srca se nastavi, ne mogu da dođem do daha, mislim da ću se skotrljati u neku provaliju. Opet pokušam da sednem, pojedem nešto, vid se razbistri, ali čim zakoračim pomislim da je došao kraj moje trke i da tu moram da odustanem. Trajalo je to mučenje dosta dugo, a nervoza pogorša situaciju kada počnem da razmišljam zašto sam došla na trku koju ne mogu da završim, na kojoj me svi obilaze, a tek smo na početku…

VIRB Picture

Uspon na Col Loson

Sećam se nebrojeno mnogo trkača koje sam usput probudila jer su, već umorni, zaspali u travi, pored staze, ili na hladnom kamenju.

Čim je noga stala na vrh, a ja napravila neku fotku za uspomenu, srce se smirilo, pluća se napunila vazduhom, i osmeh je opet bio tu. Ne dugo, jer spust je u meni budio veći strah nego bilo koji uspon. Baš kad sam se zapitala čega sam se to prošle godine uplašila, naišla sam na odgovore. Ne sećam se sa kojih vrhova sam se uplašena spuštala, a sa kojih jurcala, ali bilo je tu sajli za koje sam se drhtavim rukama hvatala bojeći se i da pogledam stazu ispred sebe, klinova u stenama na koje sam morala da spustim jednu pa drugu nogu, a činilo mi se da sam cela ukočena od straha, kamenih stepenika na kojima ni najmanja greška nije dozvoljena… Ipak više volim stazu kojom mogu da trčkaram do podnožja, možda nekoga, ko me je na usponu obišao, sustignem, pevušim i razgledam vrhove oko sebe.

VIRB Picture

Valgrisenche je prva BASE VITA, što bi Italijani rekli. 🙂 Ne, nisam imala nameru tu da spavam, trka je tek počela. Onog trenutka kad sam obukla čiste stvari i stavila ranac na leđa, znala sam da ću trku završiti. Da, još 300 kilometara sam imala do kraja, bilo je rano za takva predviđanja, ali da ste me videli prošle godine na istom mestu, poluživu, smrznutu, pospanu, sa neprekidnim bolom u grudima, rekli biste isto što i ja. Ovog puta bila sam nasmejana, željna trčanja po brdima, spremna za tih 300 kilometara koji me čekaju. 🙂

Ne sećam se, zaista, kako se hronološki ređaju događaji. Možda sam u nekim trenucima bila zaokupljena svojim mislima i prizorom ispred očiju, da nisam niti čula niti videla bilo šta drugo oko sebe. Sećam se trčanja u La Thuile, odgovora ljudi da imam još kilometar, pa još dva, do kontrolne tačke, a ti kilometri se odužiše kao večnost.  Ništa mi teže nije padalo nego kad sebe ubedim da sam vrlo blizu, a onda još dugo moram da tumaram po gradiću u koji sam pristigla dok ne pronađem kontrolnu tačku. Kada sam stigla u La Thuile, sva zajapurena, što od Sunca koje nas je i u novom danu dočekalo, što od besa jer satima nikako da stignem, ugledah Vladu. 😀 Moram priznati da sam bila jako, jako ponosna na sebe, jer ako sam takvog trkača stigla, onda i nisam bila tako loša kao što sam do tada mislila. 🙂

vlada-i-ja

Tu je bio i moj dobri prijatelj Diogo, Portugalac kog sam upoznala ravno godinu dana ranije, na trci po istim tim Alpima. Dok su me Vlada i Diogo čekali, ja sam kao pravi zavisnik od društvenih mreža morala da se javim dragim ljudima, usput postavljajući Vladinu i svoju sliku, da ne brinete. Igrom slučaja, upravo tako sam i saznala da postoji šansa da budem među prvih deset devojaka na trci. 🙂 Hmmmm… Jeste, došla sam da završim trku živa i zdrava, u limitu od 155 sati, ali ne bi li se i u vama tada probudila zelja da se borite dok imate snage? Osećala sam se dobro, jedino što me je pratilo je bol u peti, koji sam do tada podnosila odlično, i u grudima je počela da bukti ta želja da dam sve od sebe, da dam celu sebe. Nije li najveće HVALA svima koji su bili uz mene upravo to što ću se truditi da se cela predam trci?

Vlada, Diogo i ja krenusmo zajedno dalje…

la-thuile

Lakše je u društvu, uvek jedan “vuče”, drugi se srame da stanu, korak po korak, kilometri i vreme prolaze brže. 🙂 I, da… Diogo je jedini imao ROAD BOOK. 🙂 Nadajući se da će nam organizator dati pre trke, potpuno nespremni smo krenuli iz Beograda. Dobili smo neke “tetovaže”, koje su se odlepile odmah, tako da ja ni u jednom momentu nisam znala kuda idem. Kako se koji deo trke završavao na nekoj okrepnoj stanici, tako sam Dioga molila da mi kaže da li idemo na “brdo”, ili se spuštamo sa “brda”. 🙂 Doduše, mislim da mi je i bilo lakše što ne znam šta me čeka.

VIRB Picture

Druga BASE VITA je bila u Courmayeuru. Tu sam dobila neku traljavu polumasažu od čitava 3 minuta  (neka mi maser oprosti, ali iskrena sam), dok su se oko momaka pošteno potrudili. 🙂 Valjda su videli da sam ja jača! 😀 😀 😀 Šalim se, naravno.

Kao što je bilo reči i pre samog starta, nakon masaže počele su prve kapi kiše. Odluka je bila da pokušamo da popnemo još jedan vrh, Col Malatra (2936m), dok ne padne mrak,  i da se konačno odmorimo u planinarskom domu ispod Malatre. Ne sluteći kakva će nas kiša sačekati sa prvim mrakom, uputili smo se po planu na Malatru. Po izlasku iz Courmayeura, na kapiji me pozdravlja, dajući mi u ruke čokolade, moj dobri Roberto Forre. Da, da, čokolade koje život znače! Stavljam ih u džep, da ne skidam ranac jer sam ga tek stavila na sebe. 🙂 Zahvaljujemo se, mašemo i bežimo dalje.

roberto

Roberto

VIRB Picture

Očekuje nas nevreme

Trebalo je popeti se u Rifugio Bertone, pa u Rifugio Bonatti, gde smo na kratko predahnuli. Kiša je uveliko pljuštala, mislim da sam već bila potpuno mokra, a imali smo još par sati uspona. Trkači su u Bonatti-ju spavali na podu, umotani u ćebad, i silno sam poželela da se sklupčam pored njih i zaspim. Dok sam navlačila na sebe još nešto suvih stvari iz ranca, tresla sam se od hladnoće. Umor i nespavanje počeli su da nas sustižu. Satima smo se vukli po blatu, kisli, preskakali bare, ali, iako već iscrpljeni, morali smo nastaviti uspon, jer tu ne bismo imali gde da osušimo stvari. Teška srca stavila sam opet ranac na sebe, obula mokre patike, sačekala Vladu i Dioga i krenusmo dalje. Ne sećam se ničega sem da krijem ruke u rukave kako bi se bar malo ugrejale, jer nije bilo svrhe stati i tražiti rukavice po rancu. Neverovatno je koliku snagu čovek dobije kada samo na trenutak oseti da mu je život ugrožen. Nismo smeli da stanemo ni na trenutak jer bilo je previše hladno. mlatili smo štapovima po onom kamenju, samo da se što pre dovučemo do vrha. U nekom trenutku, Vlada mi prilazi i govori da će se vratiti nazad u “Bonatti”. Znala sam da je tu kraj njegove trke. Previše je hladno, mokri smo do gole kože, i ako se tamo vrati sam, više neće nastaviti, telo mu neće dozvoliti. Pustila sam ga, jer to je njegova trka, i koliko god ja poželela da se umešam, on odluke mora doneti sam. 😦 Nadala sam se da će se možda vreme smiriti, ali ne…

Diogo i ja smo nastavili uspon, jedva metar jedno od drugog, ali se zbog jakog vetra nismo ništa čuli niti razumeli. Tek sam u nekom momentu shvatila da je Diogo jako iscrpljen i gladan, i čula da spominje čokolade. Robertove čokolade bile su mi u džepu. Dobri moj, Roberto!!! 😀 😀 😀 Koja sreća. Izvukla sam je iz džepa, podelila sa Diogom. Kao siročići… Ne pamtim da sam se nekoj čokoladi više obradovala. Uspesmo nekako da se dovučemo do vrha, i sećam se da sam pomislila kako mi malo ostaje do kreveta. A onda spust…. Ljudi moji, šta me snađe. Potpuno mokra, sve se sa mene cedi, a ja ne smem da zakoračim jer se bojim. Diogo me čeka, a mogao je da se sjuri u planinarski dom i odspava dok ja dođem. Hvala, Diogo!!! Neću to nikada zaboraviti! Hukćem, malo psujem na srpskom jer me niko ne razume, pokušavam da otkočim noge ne bih li se spustila koji metar niže, ali uzalud, noge kao da su vezane u čvor. Trajalo je to spuštanje, mislim čak i duže nego uspon.  A Diogo strpljiv, razumljiv, pomaže mi koliko god je u njegovoj moći. 🙂

Kada smo se napokon dovukli u taj planinarski dom ispod Malatre, Rifugio Frassati, Sve što smo želeli je topao krevet i 2h sna. 😀 Dobili smo dušek u hladnoj, ledenoj sobi, a kada sam konačno uspela da zaspim,  nakon 5 minuta sna probudili su me jaki bolovi u celom telu. Shvatajući da neću uspeti da se naspavam, pokupila sam svoje stvari i otišla u drugi sobičak gde su nam poslužili hranu, vatra gorela u peći, a promrzli trkači pokušavali da se ugreju i osuše stvari. Dok je Diogo spavao, osušila sam nam patike i jakne, pokušala da popravim svoj telefon koji je, iako umotan u kesu,  nekim čudom uspeo da pokisne u džepu Gore-tex jakne, zavila noge u astrofoliju jer nisam imala rezervne čarape u rancu, i dremnula još 5 minuta naslanjajući se na sto. 😀 Na tim malim okrepnim tačkama bilo nam je dozvoljeno da odspavamo svega 2 sata, pa kako nam je to vreme isteklo, požurila sam da probudim Dioga. Supica sa Parmezanom i Fontinom (sir koji se proizvodi u dolini Aosta), kao i grožđe koje nije slatko, bili su moj izvor energije tokom trke. Pokušala sam da jedem bademe, suve kajsije, orahe, vukla pun ranac, ali nisu mi prijali. Umesto vode, sa sobom sam uvek nosila kiselu vodu.

Kada smo se konačno osušili i popakovali, izašli smo spremni za novu kišu, ali je više nije bilo. Ne sećam se kuda smo sve išli, ali znam da smo se u nekom momentu razdvojili.

VIRB Picture

Diogo

Sledeća BASE VITA je bila u Ollomontu, gde mi je dragi novinar Orlando “pokupio” kratku izjavu. Ne sećam se šta me je sve pitao, a još manje šta sam odgovorila, ali sve piše ovde. 😀

ollomont

Photo by Orlando

orlando

Orlando

Tu sam već imala jaku temperaturu, kolena su počela da bole, ali čini mi se da sam imala još više volje da završim trku. Daleko od toga da je meni bilo lako, da nisam razmišljala zašto to radim sebi, ali put ka cilju je bio previše lep da bih odustala…

VIRB Picture

Negde usput opet sam srela Dioga… Sećam se njegovih “pola sata” do bivaka “Rosarie Ciemont” (2705m), a prođe skoro sat vremena. Najteži su svi ti minuti kad misliš da ćeš svakog trenutka stići, a nikako da se dovučeš. A kada napokon dođosmo u bivako, unutra nije bilo mesta za spavanje. Kućica u sred šume, sa velikim stolom i dve klupe, gomilom nekog posuđa (u tom bivaku pravi se sir od mleka apskih kravica) strpanog u ćošak da bi trkači imali mesta da sednu, dvojica ljubaznih volontera koji razumeju samo italijanski i francuski, peć na kojoj nam kuvaju čaj, i neka stoličica u ćošku, kao da je mene čekala da smestim umorno telo i zadremam koji minut. 🙂 Dok sam pokušavala da uhvatim malo sna na toj stolici, trkači se raziđoše, te sam rešila da iskoristim momenat i odremam na klupi. Naravno, posle 5 minuta, bolovi su me opet probudili. Uzesmo rančeve, uz osmeh pozdravismo ljubazne “domaćine”, i odosmo opet u mračnu šumu.

VIRB Picture

Ja na klupici 🙂

Bivala sam sve nervoznija, sve sporija, a bolovi u nogama bili su nepodnošljivo iritirajući. Mogla sam da trpim bol, ali sam zbog nespavanja postala razdražljiva, plačljiva, saplitala sam se, i ma koliko žurila, mislila sam da nikada neću stići do kreveta da malo odspavam. Da, već treća noć bez sna.

Rifugio “Cuney” bila je možda prilika koju nije trebalo da propustim. U toplom šatoru, dok je desetak trkača spavalo, fina doktorka pokušala je da reši moj problem sa bolnom petom. Taj ubod igle u mali žulj mi se duboko urezao u pamćenje, kao i nada da me više neće boleti, ali bol se vratio posle nepunih pola sata.  Razmišljala sam da li tu da ostanem i naspavam se, dok je Diogo cupkao i čekao da krenemo dalje. Ubeđena da nas očekuje lagani spust u Rifugio “Magia” (2005m), pristajem da nastavim dalje, ne sluteći da činim ogromnu grešku. Kada se bol u peti opet javio, a kamenje pod nogama poletelo u provaliju, zaplakala sam se kao malo dete. Sav umor i nespavanje su me sustigli, i dok jecajući pokušavam da pratim Dioga, ne prestajem da ga krivim što nisam ostala da spavam i šatoru. Gunđajući, kroz suze sam mu objasnila da me ostavi samu jer sam jako besna. U svom tom nervnom ludilu, sama u kamenjaru, pokušavala sam da pronađem planinarski dom. Više nisam bila sigurna kuda sam krenula. Odmah po dolasku, zamolila sam volontere da me smeste u sobu za spavanje. Sobica sa, rekla bih, 12 kreveta (6 na sprat). Umotala sam se u ćebe i u trenutku zaspala. Pogađate, san je trajao svega 5 ili 7 minuta, a ja, očajna što ne mogu da se odmorim, masiram noge ispod ćebeta, mrštim se zbog bolova jer ne smem da jauknem da ne bih probudila druge trkače, pokušavam da ne zaplačem. Ne znam ni sama kako i kada sam uspela opet da zaspim, ali ravno posle sat vremena od mog dolaska, volonter me je nežno prodrmao, i šapnuo da je vreme da ustanem. Valjda sam mu ja rekla da ću spavati sat vremena, ne znam. U šatoru ispred planinarskog doma, nakon što sam posrkala supicu, ponovo ugledah Dioga. Uz zagrljaj, i “IZVINI”, razumeli smo se da je manjak sna učinio svoje.

VIRB Picture

Diogo

Nastavismo dalje zajedno sve do sledeće BASE VITA, Valtournanche (1526m).

 

Moja odluka od samog početka bila je da ne spavam u “životnim stanicama”, zbog prevelike buke, a poučena prošlogodišnjim iskustvom. Diogo je ostao na masaži, a ja sam posle tuširanja i ručka, “kao nova” nastavila dalje uspone na Col des Fontaines (2695m) i Col di Nana (2770m). Usledio je možda i najlepši deo staze. Uživala sam u suncu, pogledu, mirisima trave i cveća, slušala potoke, pobegla u svoje misli. Par puta napunila sam svoje bidone vodom iz potoka, ali vrlo brzo ispila sve jer je Sunce pržilo. Nisam ni primetila kada sam naišla na suve brazde bez kapi vode, i nisam imala više odakle da utolim žeđ. Potoci su presušili, oko mene nikoga, a vrhovi su bili poprilično daleko. Satima sam pela te vrhove nadajući se da su nam, kao i do tada, ostavili flaše sa vodom na vrhu. Nije bilo ničega. Naišavši na trkača i dve žene koje su mu pravile društvo na usponu, zamolih jednu od njih za malo vode, te dobih svega par gutljaja da preživim. 😀 HVALA! Kao što sam na prvim usponima ostajala bez vazduha i borila se za dah, ovde sam se mučila bez vode. Tek kada ostaneš bez onoga što ti život znači, naučiš da poštuješ.

VIRB Picture

U Rifugio “Grand Tournalin” (2535m) upala sam kao u oazu u pustinji, zgrabila flašu vode i srušila se na stolicu. Možda bi me to slomilo da nisam prethodno uživala u pogledu na Monte Rosu, snežne vrhove koji su se uzdizali ispred nas i ostavljali nas bez daha. Bila sam presrećna, iako suviše žedna, pod jakom temperaturom, ispod Sunca koje nema milosti.

VIRB Picture

Monte Rosa

Spust u Champoluc (1700m) pamtim po ubeđivanju sebe da sam na trci “4K” a ne “Tor des Geants”, i taman kada sam mislila da sam se osvestila, ispred mene neko širi ruke i viče: “Mariiiinaaaaaaaaaa”! Oh, pa to je Piermarco Favre, moj dobri prijatelj kog sam upoznala godinu dana ranije na trci “TDG”. Oh, koji haos u glavi. Ne znam na kojoj sam trci, a pojavljuje se on sa prošlogodišnje trke i stvara još veću zabunu! 😀 😀 😀 Nakon zagrljaja i par razmenjenih reči, vratila sam se u realnost. On mi ponavlja da izgledam super s obzirom na pređene kilometre (227.km), pokušava da trčkara sa mnom, da me nasmeje, da mi predstavi svoj rodni gradić, okolne vrhove, i stalno zapitkuje kako da mi pomogne.

dante

Dante Favre

Upoznala sam tu i njegovog divnog oca, Dante Favre, koji mi je doneo paracetamol za temperaturu, poželeo svu sreću sveta i poprilično mi  popravio raspoloženje. 🙂 Piermarco me nakon ručka ispraća u Crest (1958m), odakle nastavljam sama.

patuljak

Nigde bez patuljaka 😀

Sećam se da sam u nekom bivaku na vrhu popila čaj, nastavila nizbrdo, a onda se na pola puta trgla ne znajući na koju stranu treba da idem. Gledala sam čas gore ka vrhu, u svetla bivaka, čas dole u mrak, ne znajući odakle sam došla. Sačekala sam da neko naiđe, kako bih pitala za pomoć, ali je na moju nesreću naišla Belgijanka. Ljubazno sam objasnila da imam problem sa halucinacijama, zamolila da trčkaram sa njom, njenim tempom, kako ne bih ostala sam, ali dok sam ja stigla sve to da izgovorim, ona je već bila negde dole daleko, ne obazirući se na mene. Doviknula je da idemo dole, a ja sam, pitajući se zašto idemo dole, pokušavala da je stignem. Svetlo njene lampe ubrzo se izgubilo, opet sam ostala sama u mraku i tišini, i pitala se gde sam izgubila vezu sa razumom. Rifugio “Alpenzu” (1788m) pamtim po ubeđivanju volontera da sam u redu, nakon što sam im prethodno ispričala o svojim “lutanjima”. Puštaju me dalje, ali uz molbu da im se sa sledeće tačke jave volonteri. 🙂

BASE VITA Gressoney bila je samo na par kilometara odatle, ali se meni činilo da satima ne mogu da stignem. Kada je put, umesto u gradić čija su se svetla nazirala kroz krošnje, poveo opet u šumu, izvadila sam GPS da pošaljem poruku. “NOT SURE!”  Četvrta noć bez sna, potpuna konfuzija u glavi. Ja više nisam znala da treba da pratim markacije. Bila sam uverena da treba da se vratim do poslednje markacije nakon koje sam skrenula u šumu, i tamo pronađ nekoga ko bi mi objasnio kuda da idem (a ponoć je odavno prošla, koga bih pa našla i da sam se vratila!?). Onda sam uporno razmišljala  da je bolje da stanem i čekam da neko naiđe. Kada sam ugledala svetlo lampe, opet me je obuzela sreća. Naišao je trkač, i bila sam sigurna da sam na dobrom putu. Ubrzo, otvorismo vrata velike sale, dobih aplauz, osmehe prisutnih, i obradovah se što ću konačno moći da spustim glavu na jastuk. 🙂

Gressoney je tačka na kojoj se prošle godine moja trka završila odlukom organizatora.  Ukoliko niste do sada čitali moju prošlogodišnju priču, možete je pronaći ovde.

Odlično sam poznavala salu, i mogu reći da me je u isto vreme dolazak tu i boleo i radovao.

Sale za spavanje bile su odvojene od velike sale, mogla sam u tišini da spavam, ali sam se, pogađate opet, nakon pet minuta probudila u bolovima. Iskočila sam iz kreveta, savijala se od bolova, zaplakala, i onda tužna izašla u veliku salu da pokušam bar da pojedem nešto. 😦 I da umem da opišem taj bol koji me je budio, ne želim da ga se sećam. Napunila sam tanjir  dobrom hranom, i dok sam prebirala po tanjiru šta mi se sviđa, prišao mi je tamnoputi momak, divnog osmeha, upućujući me na stolove za masažu ukoliko mi je potrebna. Naravno da sam odmah otrčala, jer to je bila jedina šansa da pokušam da se povratim, kad već nisam mogla da spavam. Ljubazni momak, Ismael Mrani, i njegov prijatelj Gabriele Guiliani, masirali su me, objašnjavajući da imam problem sa cirkulacijom, pa da zbog toga neću uspeti da spavam. 😦 Ubrzo su mi stavili led ispod nogu, uvili me u ćebe, i zamolili da sačekam koji minut dok led prohladi umorna kolena. Kada sam otvorila oči, Gabriele me je sa osmehom upitao kako se osećam. Spavala sam tu, na stolu za masažu. 😀 Oni su mi spremili ceđeni sok i magnezijum, i srećni koliko i ja, ispratili me natrag na stazu. 😀

maser

Rifugio Coda (2224m) ostao mi je od prošle godine u sećanju kao strašno mesto u magli, pa me je sam uspon do njega jako plašio. Ove godine, tu su me dočekali veseli volonteri, napunili mi džepove čokoladicama, poželeli mi sreću, objasnili kuda vodi staza, malo se interesovali o našoj zemlji (“Ooooo, Belgradoooo”:D), fotografisali kao najveseliju takmičarku i mahali dok sam otrčavala.

negde-na-trci

Negde u toku trke

Trudila sam se da pratim markacije, da idem od jedne do druge, kako ne bih zastala negde između i zaboravila odakle sam krenula. Okretala sam štap u zavisnosti od toga da li idem uzbrdo ili nizbrdo, kako mi se ne bi desilo da opet zaboravim kuda sam pošla. Međutim, umor me je opet stigao, i svesna da ne znam odakle sam došla, opet se obraćam organizatorima porukom “NOT SURE!”. Isplakala sam se, da, mnogo me je bolelo što imam snage da trčim do kraja, ali ne mogu da saberem svoje misli i gubim se. Sve mi je izgledalo poznato, ali nisam bila sigurna da li zato što sam tuda prolazila prošle godine, ili zato što sam zalutala i vratila se u pogrešnom smeru.

Nizbrdice bi me do tada radovale, sad su bile jako naporne za kolena. Mučio me je svaki korak. Možda bi mi bilo lakše da sam mogla da potrčim, ali nisam smela da se prepustim, plašila sam se da mi misli opet ne pobegnu. Negde pre Perloza, naišla sam na autobusku stanicu u malom gradiću. Bilo je već jako kasno, prolaznika nije bilo, pa sam odlučila da tu malo odremam. 🙂 Srećom, imala sam alarm na satu, pa sam dremala par puta po 3 minuta, ne dopuštajući bolovima da se jave (javljali su se uvek nakon 5 do 7 minuta). Znate onaj osećaj kada ujutru zvoni alarm za posao, a još onih slatkih vama treba još onih slatkoh 5 minuta sna? E, tako su meni ova 3 minuta sna bila tako slatka. Pa još 3… Pa još 3… 😀

Znala sam da moram da nastavim dalje da se ne bih smrzla. Na nekoj tabli videla sam da piše Perloz, i setila se da mi je Marko Nikolić tražio da mu snimim i slikam put do Perloza, makar i po mraku. 🙂 Izvadila sam kameru, pokušavala da objasnim sebi šta će mu snimak šume po mraku, ali kako u tom momentu nisam imala dovoljno dobro objašnjenje, ostavila sam pitanja za njega, po povratku. Čak sam i po dolasku u Perloz pokušavala da volonterima i trkačima objasnim da Marko baš i nije normalan što mi traži snimak šume po mraku. Oh, Marko, oprosti! 😀 Teško glavi na ludim nogama! 😀 Perloz je, inače, prošle godine bila najveselija tačka. Ove godine dočekao me je prazan šator, jedan “krevet” u kom je već spavala neka devojka, pa za mene nije bilo mesta, i dvojica trkača  koji su se spremali da nastave dalje. Nastavih i ja sa njima, a ubrzo se pridružila i devojka koja je spavala. Celim putem do Donnasa bila sam ubeđena da su svi ostali trkači do tamo imali prevoz, a da mi moramo pešaka da stignemo, i to me je jako nerviralo. 😀 😀 😀

BASE VITA Donnas – starija ženica, koja ne razume ni reč engleskog, nudi mi kupatilo i tuš. I rukama i nogama joj objašnjavam da ću se srušiti i da moram odmah u krevet. Sporazumele smo se, odvodi me u salu u kojoj desetine trkača, prepečenih lica i usana, spavaju, sa nogama podignutim na jastuke. Nadajući se da ću moći da odspavam, ne skidajući jaknu, sa osmehom spuštam glavu na jastuk. 5 minuta… Skačem iz kreveta, savijam se preko nogu, kupeći upitne poglede budnih trkača. Suza niz obraz im je rekla sve. Ne, nisam uspela da spavam. 😦 Peta noć, i samo 2 sata sna. 😦

Pokupila sam svoj ranac (da, da, još uvek nosim ranac sa sobom :D), i tiho, da ne probudim nikoga, izašla iz sale tražeći kupatilo. Srela sam tu Dioga, objašnjavala mu kako je “lud” organizator Skyrunning-a u Srbiji, kako smo mi morali da dođemo dužim putem u Donnas, i nije mi bilo jasno zašto samo klima glavom. 😀 Srela sam tu i moje dobre masere, pojela nešto i krenula dalje, da otaljam i tu poslednju deonicu!

Izlaskom iz Donnasa, naišla sam na markacije TDG, 4K, UTMB (bar mislim), i poverovala da su sa mnom i Tasić, Disko, Goran, Anđelka, Ivana… 😀 Napravim par koraka, pa se okrenem, vidim svetla lampe, i mislim da me prate. Okrenem se posle 5 minuta, više nigde nema nikoga. 😀 “Uuuuu, koliko su spori. Dobro, ionako smo svi na različitim trkama, idem ja svojim putem, snaćiće se oni.” 😀 Prateći markacije, opet sam se vratila u gradić, a očekivala sam da uđem u šumu. Sat vremena sam mislila da se vraćam nazad u Donnas, da bih konačno došla do šume. 😀 “Pa, gde je sad ovaj Tasić, zar se nismo dogovorili da idemo zajedno kroz šumu!?”

Gore, dole, žute strelice bez okvira, žute strelice sa okvirom, žute zastavice, TDG, 4K…. Koju markaciju treba da pratim!? Ubrzo, ili možda posle par sati, ko će ga znati, dolazim do saznanja da niko sem Diska nije bio tu. 😀 No, sada nem ni Diska… Hmmmm… Sednem na kamen, pokušam da razbistrim misli, i uz glasan smeh objašnjavam sebi da ni Mira nije bila tu. 😀 Shvatila sam da sam na trci, ali ne shvatam na koju stranu treba da idem, niti da li sam iz Donnasa pratila dobre markacije ili otišla nazad ka startu trke. 😀 Vrtim se po šumi, ne želeći da opet uzimam GPS u ruku i dosađujem organizatorima. Posle par sati, kada je već počelo da sviće, nisam videla drugo rešenje. “NOT SURE”. Dobila sam odgovor da sam na dobrom putu. Ma, koji dobar put!? Pa, ja sam išla i gore i dole, koji je tu dobar put!? 😀

“NOT SURE!”

“PLEASE CLARIFY!”

Dobila sam odgovor da će ubrzo naići trkači, pa da ih mogu pratiti. 😀 SREĆA!!! Nailazi ko!? Belgijanka. Protrčala je pored mene kao da joj život visi o koncu. Jurcam za njom čudeći se što je ona iza mene, a trebalo je da je dosta ispred mene jer sam ja satima lutala. Pokušavam da je pratim, ali trči toliko brzo da mi je “duša u nosu”. Shvatam da nešto nije u redu i da ona ne želi da dopusti da joj se obratim. O, da, tvrdoglava sam. Ne, ne volim nepravdu… Nisam joj ništa uradila da bi tako bežala od mene. Posle više od 300 kilometara i pet neprospavanih noći, skupila sam svu svoju snagu, stigla je, i otrčala u šumu ispred nje.

Šuma, potok, livada, šuma, potok, livada, šuma, potok, livada, kao da se vrtim u krug, i izbih najzad u neki gradić.

“Uuuuuuuu, vidi gde sam stigla!!! Ko će mene sad da vrati nazad!? Sigurno nas negde čeka autobus!” 😀 😀 😀

Šuma, potok, livada, šuma, potok, livada, šuma, potok, livada, kao da se vrtim u krug, i izbih najzad u neki drugi gradić. Čitam šta piše na tabli ( ne upamtih nazive gradića), i čudim se samoj sebi.

“Uuuuuuuu, vidi drugi gradić!!! Pa, kako ja sad da se vratim, nigde nikoga nema!?” 😀 😀 😀

“Uuuuu, vidi markacije “4k”, ostale od prošle nedelje. Što li to nisu skinuli? Uuuu, kako ja da se vratim nazad kući!?”

“NOT SURE!”

Dobih odgovor da sam na dobrom putu, i svatih da su te markacije “4k”, ustvari, moje. 😀 pa, ja sam na trci!!! 😀

VIRB Picture

Šuma, potok, livada, i vraćajući GPS u džep ranca, shvatam da sam izgubila čip. 😦 Nailazi Belgijanka, objašnjavam joj šta se dogodilo, i molim za telefon kako bih oragnizatore obavestila o tome (moj je, kao što već znate, bio pokvaren). Dobijam odgovor da je telefon obavezna oprema, i da nije njen problem što sam izgubila čip i što nisam u mogućnosti da obavestim organizatore. 😀 😀 😀 😀 😀

“Nećeš ući pre mene u cilj!”, rekoh sama sebi.

Kada sam stigla u Chardonney (1450m), očekivala sam da Piermarco iskoči odnekud. Okrepna tačka zaličila mi je na Champoluc, gradić u kom sam njega srela. Dobijam odgovor od meštana da do kraja imam još 30-ak kilometara. “UH!” Usput srećem bakiće koje šetaju po planini, da se nadišu svežeg vazduha. Zamolila sam ih da  me fotografišu svojim telefonom kako bih imala dokaza da sam tuda prošla, ako mi organizatori budu pravili problem zbog izgubljenog čipa. 😀 Jedva sam im objasnila šta želim, a onda su napravile desetak fotografija. 😀 😀 😀

Od Chardonney-a trebalo je stići u rifugio Dondena (2151m). Osvrćem se i ne vidim nikoga iza sebe na livadi,  30-ak kilometara pre Cogne-a. Ispred mene, čini mi se miljama daleko, njih troje, neuhvatljivih… Da, već znate, Chiara, Ottobon, mali pas, detence i grupa Italijana, planinara.

dondena

Photo by Chiara

Kada smo ugledali Belgijanku, svi povikaše:”Go, Marina!”

Chiara je krenula ispred mene, govoreći mi da je pratim, a ja sam, ostajući bez daha, pratila svaki njen korak. Verovala sam da se uspon završava ubrzo, i da ću uspeti da udahnem malo vazduha. Kada smo najzad stigle u Rifugio Miserin (2581m), desetine ljudi koji su sedeli ispred i uživali u Suncu, ustali su i pozdravili me aplauzom. Koliko snage se tada probudilo u meni. Uzela sam malo vode, i izletela napolje, prateći Chiaru ka vrhu na 2827m. 😀 Pa, da li su morali i za kraj da nam stave brdo!? 😀 Išla sam ka vrhu doslovce se boreći za vazduh, a istovremeno strepeći kakav me spust čeka. Ovako plašljivoj mi je samo falio neki kamenjar na spustu, pa da polomim noge bežeći od Belgijanke. 😀 Na vrhu sam se pozdravila sa Chiarom, zahvalila se, nasmejala se stazi koju sam ugledala i poletela. 😀 Svi vi koji ste pratili mali roze kvadratić, sa brojem 631, znate da sam kraj trke istrčala kao da iza sebe nemam 330 kilometara. Stavila sam slušalice u uši, pustila muziku, i sa srcem punim sreće pojurila ka cilju. Ne, stvarno nisam mogla brže. Jurila sam i osvrtala se, smešila se, pevušila. Posle 330 kilometara prašine i kamenja, dočekala sam pravu planinsku zemljanu stazu, koja mi je dopustila da raširim krila. 😀

brzina

Iznenada ispred sebe ugledah poznati osmeh – Vlada!!! 😀 Izašao je da odradi svoj trening, staza mu se ukrstila sa mojom, i uz obostrano oduševljenje, nastavili smo zajedno ka cilju, s vremena na vreme se osvrćući ka Belgijanki. 😀

image-0-02-01-90494dfb29934a0b4f2664abc90d77a30ad7388a4e63eab148e4fc106712e15d-v

U nekom trenutku, primetila sam da je izvadila telefon da nešto fotografiše. Pomislih da želi još neku uspomenu iz tih divnih predela. Kada su mi se kockice najzad poklopile, shvatila sam da ona fotografiše Vladu, kako bi me okrivila da sam imala pratnju na trci. 😀 😀 😀 Oterala sam Vladu na cilj, kako bi me dočekao raširenih ruku i napravio par snimaka i fotografija, a u meni je proradio još veći inat.

Neposredno pre ulaska u Lilaz (1651m), 5 kilometara pred cilj, upitah prolaznike gde je kraj. Rekoše da je TU! 😀 Od uzbuđenja, bacih štap koji mi je Diogo dao, misleći da ću se vratiti brzo po njega. Ranac je počeo da me steže, pa sam ga otkopčala, ali je u tom momentu počeo da leti u stranu. Nisam videla drugo rešenje osim da ga bacim sa sebe. Pa, cilj je ionako blizu… Nakon par stotina metara, ne videvši ni ciljnu kapiju, ni gužvu, zaustavila sam se i opet upitala gde je cilj. Dobila sam odgovor da imam još 5 kilometara! 😀

“Oooooooh, čoveče!!!” Ranac je bio već daleko da bih se vraćala po njega. Vlada se odnekud opet pojavio, pa sam doviknula da ode i pokupi moj ranac. 😀 Nekako je uspeo da dotrči do mene, dajući mi GPS u ruku na koji sam ja potpuno zaboravila, ali u tom momentu sevnuše blicevi! 😀 O, daaaa, fotografisali su me bez ranca. 😀 Ko, zašto, nemam pojma. Meni to tada nije bilo ni važno. Stegla sam zstavu, zgrabila GPS i otrčala dalje. Vlada me je ubeđivao da stavim ranac na leđa, ali nisam želela, misleći da su me fotografisali organizatori. Ubeđena da sam već diskvalifikovana, trčala sam dalje, ne želeći da onoj dopustim da u cilj uđe pre mene. Kao kroz maglu, u daljini sam ugledala Bubija. Ne znam da li me je više bolelo što je odustao on, ili Vlada, ali znam da me ni malo nije dotaklo što će me(ili već jesu) diskvalifikovati. Trčala sam želeći da plačem od sreće što je cilj tako blizu. Koga je briga da li sam na listi ili nisam, ako znam da sam pretčala svih 350 kilometara? Koga je briga da li moje ime piše na petom ili sedmom mestu, ako znam koja sam u cilj ušla!?

 

Crveni tepih, zastava Srbije se vijori iznad moje glave, a pitanje voditeljke odzvanja: “Marina, gde ti je ranac!?” 😀 😀 😀 Dok mi voditeljka objašnjava da sam izabrana za najlepšu takmičarku, uleće moj “fotograf” na binu, žaleći se što nemam ranac. 😀

zastava-1

dsc_1617

Organizatori su divni, strpljivo su saslušali moj govor od 30 minuta, i jednoglasno odlučili da me neće diskvalifikovati. Dobila sam kaznena 4 sata, i popela se na podijum kao sedma žena, umesto peta. 😀 O, da li važno!? NOT SURE!!!

finiserske-suze-1

Finišerske suze

finiseri

Finišeri

 

Zahvaljujem se:

 -za omogućeno učešće na trci kompaniji

logo_nil-new

-za obezbeđen prevoz SP

lasta_logo

lasta

-za detaljno izveštavanje tokom trke Snežani Moldovan i Ivanu Zeljkoviću ispred sajta

logo

A najveće i najlepše HVALA svima vama koji ste mi uputili stotine poruka podrške, danonoćno sedeli pored kompjutera i pratili kako napredujem, verovali u mene od početka!

Voli vas vaš šašavi cvetić!

lasta_logo